29.04.2008.

I am Billy fuckin’ Idol


EXIT festival, 2006
Ponovo smo ’polovne’ stigle u Novi Sad,posle sumanutog guranja u vozu. Pohitale smo odmah na trđavu jer ,iako koncert navodno počinje u deset, a svi znamo da uvek kasni htele smo da dođemo ranije,da se ’prijatno unervozimo’ i dočekamo koncert sa velikim nestpljenjem.
Dočekale smo. Na binu je izašao preplanuli mišićavi pedesetogodišnjak,kako svi vole da kažu za njega, pogledao nas, glasno poželeo dobro veče Srbiji i počeo.
Pevao je sve one hitove, hiljadu puta preslušane,koji uvek iznova bude osećanje euforije.
Ovaj put je ipak bilo drugačije. On je bio tu,pevao je a mi uživali.I verujem da se količina energije koju smo mu pružili osestila i da je baš zato ceo njegov nastup izgledao tako. On je skakao sa jednog kraja bine na drugi a mi zajedno sa njim u tim njegovim fantastičnim ritmovima.
Nakon bržih melodija kao što su ’White Wedding’ , ’Money,money’ , ’Dancing with myself’ , ’Flash for fantasy’ i slično usledilo je smirivanje. Uzeo je akustičnu gitaru i stao mirno ispred mikorofona.Već smo osetili, znali. Još pre nego što je počeo prvi ton pesme ’Sweet sixteen’ čulo se vrištanje, zviždanje i veliki aplauz. U tom je momentu zaista delovalo, bez obzira na sve ostale hitove,da smo svi tu zbog ove pesme. Nakon prve izgovorene reči nastao je tajac. Svi smo poslušno slušali ovu pesmu.Od mase emocija koje izaziva ova pesma u meni ,zbog energije drugih ljudi i pogleda moje sestre, zaista sam zanemela. Uhvatila sam je za ruku i podelila ovaj osećaj sa njom jer su reči bile suvišne,ovo je bilo dovoljno. Svi smo mi, zajedno sa njim proživeli tu pesmu, i nakon njenog zvršetka poklonili smo mu takav jednoglasni aplauz,bez vikanja,guže,vrištanja i slično. Baš kao onaj nakon koncerata klasične muzike ,kada je muzika ono što vodi raspoloženje,aplauz je odzvanjao dugo. A ja sam znala , kao većina tamo prisutnih, da smo uprvo doživeli najčudniji momenat u životu,jer je tako usklađen sklop emocija prisutnih na koncertu zaista redak i potpuno poseban.
Na video bimu kadrovi su uvek bili na njegovoj faci na kojoj se zaista videlo oduševljenje. Tokom celog koncerta je komunicirao sa publikom. To je ona retka,normalna interakcija koja se nije svodila samo na ’Serbia’,’Thank you’ i slično već na smislene rečenice i poruke.
Nakon ’Sweet Sixteen’ natavio je u dobro poznatom ritmu,koji je posle malopređašnjg iskustva izazivao još više euforije među nama. Svi smo zajedno skakali,vikali, pevali i jednostavno se osećali sjajno.
Na bis se vratio i otpevao još i ’Rebell Yell’ i za definitivan rastanak ’LA Woman’ koja je u tom trenutki značila samo jedno , rastanak.
Završilo se. Još neko vreme te noći energija tog koncerta je vodila moj duh. I sada,kad se setim i dok pišem izaziva najprijatnije emocije.
Ovaj koncert je definitivno označio EXIT 06 , ne samo za mene nego i prema zvaničnim podacima,bio je naposećeniji i najenergičniji. A mi koji smo bili tamo znamo i zašto. Ipak je to Billy fuckin’ Idol.


Ljiljana Đukić

Robija

Čini mi se kao juce da je bilo, stojim ispred ogledala sa maminom haljinom, njenim šeširom i štikalama na sebi, i maštam o tome kako imam deset godina više. Sada je došao taj dan. Sada se od mene očekuje da budem ozbiljna i odgovorna, da radim i stvaram, da stajem na svoje noge... Jedini problem je u tome što se ja i dalje osećam kao mali devojčurak u maminim stvarima ispred ogledala.
Bila sam u selu pre neki dan i moje babe tamo su me pitale zašto se nisam udala, imam li verenika i kada ću decu da radjam. Pojam dece mi se u ovom momentu čini kao hiljadama milja daleko....u ostalom JA sam još uvek dete. A onda pomislim na sve te devojke- žene koje su u mojim godinama sva ta „očekivanja“ već ispunile. Našle su i verenika i udale se, izrodile decu.....i zarobile se! Ako sada rodim decu to znači da neću završiti fakultet, a ako ne završim fakultet biću večno zavisna od nekoga...u ovom slučaju muža verovatno....U ostalom sada osećam kao da je život tek ispred mene da treba toliko toga još da predjem i naučim da bi mogla to da prenesem na svoju decu jednog dana. A sada se bojim da ne bi imala šta da im dam. Ne bih mogla da podnesem da mi dan zavisi od nekog drugog, i da za svaki svoj pokret moram nekom drugom da odgovaram. Moj za sada glavni cilj jeste da budem samostalna i svoja, „sam svoj gazda“. Moj cilj je da budem slobodna.....

Lea Abinun

28.04.2008.

JEDINAC ILI NE PITANJE JE SAD!

Svi smo upućeni u večitu bitku kada je pitanje o tome da li je bolje biti jedinac ili imati brata ili sestru. Jedni govore da je bolje biti sam, a ovi što su sami da je bolje imati nekoga.
Pamtim kao juce da se desilo. Bila sam osmi razred. Skola mi je pocinjala ujutru u osam. Budim se i vidim na satu petnaest do osam. Čas počinje za petnaest minuta a ja sam trebala da krenem pre trideset. Ne stižem ni da se umijem i pogledam na ogledalo, a kamoli još i da jedem. Samo se oblačim i uzimam torbu koju sam nekim čudom spremila veče pre. Izlazim iz kuće i krećem ka školi. Trčim jedva videći gde idem, ali ipak uspevam da primetim par začudjenih pogleda na ulici. Ipak, to nije nešto o čemu imam vremena da razmišljam. Utrčavam u školu i na putu do učionice pokušavam da smislim izgovor zašto kasnim. U momentu kada uletim u učionicu spremna da izgovorim „izvinite što kasnim“ glasan smeh prolomio se razredom. Sva zbunjena ukopala sam se u mestu. A onda je drugarica prišla i dodala mi ogledalo. Videla sam guste crne brkove nacrtane markerom na mom licu! Od muke sam, razume se, i ja počela da se smejem. Ja spavam kao top i to niko ne zna bolje od moje sestre.
Sada vi sami procenite da li je bolje biti jedinac ili ne. Jedino što ja mogu da kažem je da niko ne može da ti upropasti dan kao rodjena sestra!

LeA aBiNuN

nepravda ili bezobrazluk?

Moj je stric invalid. Čovek je u kolicima već 24 godine. I živi sam isto toliko. Mogla bih slobodno da konstatujem da je sposobniji od većine danjašnjih zdravih muškaraca. Ali jednom godišnje mora da ide u bolnicu i leži po mesec dana. Svake godine.
Znajući za jadac već se psihički pripremio za narednih nekoliko sati maltretiranja i čak i obukao majicu : poštujte invalide.
Stigli smo u bolnicu-da ne preciziram koju-oko 9 ujutro. prvo su nam rekli da idemo na glavni ulaz a tamo su nam rekli da se vratimo na hitnu. Pada kiša pri tome... dobro,de. ajmo polako. on,naravno,ima dve torbetine koje sve vreme vučemo sa sobom jer su nam tako naredili-u bukvalnom smislu reči. Vraćamo se na hitnu i tamo - uz žestoku prepirku,fine gospođe šalteruše ,mene i njega oni nas prime. e onda smo jedno dva sata čekali. pročitali sve novine i pročešljali sve teme. samo se povremeno pogledamo - slegnemo ramenima i nastavimo da ćutimo. Tako još sat vremena. konačno - silazi fini godpodin dr.sci.med i prima ga. pregleda i počne da urla-zašto bre nije došao ranije i sad je već pola je'an i gde sad da ga primi. Opet žustra rasprava sa proširenom ekipom - stric,ja, fini dr.sci med i fina šalteruša. mi se na kraju povlačimo i njih dvoje se nešto domunđavaju. saopšte nam - preko veze ćemo vas primiti. Preko veze? preko veze? hajde dobro. dolazimo na prijem a tamo nas fini gospodin za šalterom ubeđuje da on mora da uzme papuče ako bude išao do toaleta. Išao do toaleta? - pitam ja. On ,mrtav 'ladan kaže - pa da. Ja mu kroz zube fino saopštim da bih mu ostavila broj mobilnog da mi javi ako se to desi jer bi to bilo samo čudo. Ponoviću, on je u kolicima 24 godine. On me pogleda kao da sam ja luda. ali ajd' dobro-možda nije primetio...
smestio se konačno. Bilo je pola četiri...

ležao je mesec dana i otišao kući. sledeće godine sve opet ispočetka. već postaje smešno, nekad se stvarno i ismejemo. onako kiselo.

kako će ovo podneblje ikada biti razvijeno u bilo kom smislu? da li je uopšte realno očekivati da će se ovakve stvari ikada promeniti. Stric kaže da neće. a i ja,nažalost, mislim isto.


LjIlJaNa ĐuKiĆ

Spejs ludilo!


pre nekih godinu dana otvorim ja My Space. i tamo nakačim ama baš sve svoje pikčurs, omiljene buks, muzičare i sve što se od mene zahtevalo. takođe i uredim lepo bekgraund,slova i sve generalno malo izmenim. i ,moram priznati,bila sam veoma srećna i ponosna. Zamisli... onda sam bahato krenula da proganjam ljude, da ih tražim po spejsu da im šaljem rekveste, mesidžis i sve što sleduje u intrnet svetu.

e onda sam pre pola godine otvorila Facebook. uh. tu sam se tek izgubila. opet ja nakačim ama baš sve svoje slike, interesovanja,in relationship, religion.. i tako u krug. kao ludak. opet počnem da proganjam sve žive ( a ovde ih je bre bilo još više,skoro cela haj skul a i osnovna) da im šaljem zahteve, prajvate i sve što sleduje jednom fejzbukašu.

i poludim pre neki dan. nije mi radio internet. mislim stvarno... nisam mogla da vidim status apdejtove svojih frendsa, ko je sa kim in realtionship i ko je čiji pet.

zamalo da dobije nrvos brejkdaun i da se dilitujem... sreća, u poslednjem momentu sam se sabrala i otišla kod nejbura sa kompišom i tamo sve lepo pregledala.


pa dokle bre...
LjIlJaNa ĐuKiĆ

"Kolumbo" jebem te radoznalog



Neke kuće imaju đakuzije, neke bidee, neke ugaonu garnituru, neke nemaju ni kauč, ali jedna stvar je sigurna. Skoro svi imamo televizor. Nekima pak, ni taj jedan nije dovoljan, pa ih imaju tri. Stvarno, postoji li nešto savršenije od tv-a! Stotine, ma hiljade najrazličitijih informacija i zanimljivosti iz sveta a i šire, sve na jednom mestu i to samo one click away.


Kako bi bez njega saznali da je premijerka Buto ubijena, da su se monasi Tibeta pobunili i počeli da prave haos, ili da je Seka Aleksić napunila halu od dvadeset hiljada mesta i još sve to da vidimo bar tri puta dnevno na četiri različita televizijska programa, na jeziku koji nam se u tom trenutku najviše sviđa? Bez televizije nikad ne bi smo videli sjajnu glumu Arnolda Švarcenegera i njegovo probijanje kroz Holivud do pozicije guvernera Kalifornije. Ako ništa drugo, možemo da pretpostavimo da se bar on svaki dan zahvali bogu zbog postojanja televizora.
ReUbEn MeVoRaH

Da ne poveruješ

Verovali ili ne, reći ću vam par stvari o poreklu reči maramica. Bar onako kako ja to vidim. Mnogo ljudi nije ni svesno da je reč maramica posledica jedne velike zavere. U svom dosadašnjem istraživanju nisam uspeo da saznam da li se ova zavera širi i van granica Srbije, kao ni ko je inicirao zaveru, ali, budite uvereni, isteraću tu stvar do kraja!
Verujem da ste malo zbunjeni, te ću objasniti. Maramica je jedna od onih stvari koja vam zaista često treba. Složićemo se i da su maramice najpotrebnije prehlađenim ljudima.
Ovo je trenutak kad se pitate, gde je, bre, tu zavera!? Budite strpljivi, još samo malo. Ne mogu samo da vam objasnim o kakvoj je zaveri reč. Moram i da vam "pokažem".
Stavite se sad u poziciju prehlađene osobe. Iz nekog samo vama poznatog razloga izašli ste napolje, naravno, bez preko potrebnih maramica. Kao jednoj snalažljivoj individui to vam ne predstavlja problem. Za sad.
Odlazite do prve trafike i tražite paket maramica. Sada ste već shvatili svoj najveći problem. Kada ste prehlađeni, nos vam se zapuši. Zašto ovo pričam? Zapušite sada nos i recite slovo "m". Ne, stvarno uradite to, sačekaću malo...
Uviđate da slovo "m" sa zapušenim nosem zvuči više kao "b". Sad ponovite istu operaciju sa zapušenim nosem, ali probajte da izgovorite reč "maramice".
Eto sada vas, nos vam je zapušen, imate volje, imate para, ali trafikant/trafikantkinja nema predstavu šta znači "Dobar dan, dajte mi paket "barabica".
Kao i ja, i vi će te se pitati zbog čega je u maramici moralo da postoji, ne jedno, već dva slova koja se sa prehladom ne mogu izgovoriti. Nadam se da vam je sada jasno o kakvoj je zaveri reč i koje ona posledice ima po sve prehlađene ljude u potrazi za samo jednom jedinom
"barabicom".

Reuben Mevorah

Ja heroj!



############# Pričaću vam o nečemu što mi skače po živcima iz dana u dan, sve više i više. Gradski prevoz. Ustvari toliko me nervira da bih se svojski potrudio i namučio da postanem predsednik ove naše male srećne države, samo da bih ga ukinuo. Ali ne samo ukinuo. Ja ovde govorim o potpunom uništenju. Zatro bih svaki dokaz da je javni saobraćaj kao takav, u obliku u kome je sada ikada postojao.
Ubrzo potom bi usledile demonstracije nezadovoljnih, to jest vrlo verovatnije veoma besnih građana, malo pljačke, malo razbijanja i posle svega toga, ja bih se zadovoljan onim što sam postigao, vrlo mirno povukao sa dotičnog mesta predsednika. Ovaj moj čin bio bi osuđen od strane svake institucije koja drži do svog imena. Ali sa druge strane to bi bio, kako kažu naši "zapadni" drugari "fresh start".
Novi predsednik bi i mogao, uz velike muke, da nekako vrati stare, smrdljive, metalne limenke, zvane gradski saobracaj Beograda, autobuse od kojih većina nema čak ni bledu predstavu da je čovečanstvo izmislilo prozore koji se otvaraju. Moje nade su da on u tome ne bi uspeo.
Beograd bi najzad dobio pristojan gradski prevoz, kakav "on" a i njegovi građani zaslužuju. Ko zna, možda će neki novi predsednik učiniti isto i sa vozovima. A moje ime će stajti pored imena velikana ove male srećne zemlje. Ali zadovoljio bih se bulevarom sa mojim imenom. Ustvari može i ulica. #################

ReUbEn MeVoRaH

Lepe su godine u kojima otkrivamo svet oko sebe

Da li se ikada zapitas koji je prvi momenat koji si zapamtio?Koja slika,koji zvuk,koji miris...Neko je nekad rekao da je covek kao prazan list papira koji se u toku odrastanja ispisuje pomocu cula.
Covek se uci dok je ziv,tako da u skladu sa temom mogu da kazem da je zivot kroz ceo njegov tok neprocenljiv ako se iskoristi na pravi nacin.Godine prolaze raznobojnim koracima i tu boju biramo sami.Neka budu pomilovani oni koji su neshvaceni i oni koji se jos nisu snasli.Sve ono sto ucimo i saznajemo daje nam potrebno iskustvo da zivot prozivimo lakse i lepse.Period ranog detinjstva,period predskolskog uzrasta je mozda cak i najlepsi.Tada ti je sve sto vidis i uradis novo i tada po prvi put stvaras dodir sa svetom oko sebe.Upoznajes prve prijatelje,koji su mozda i najiskreniji.Vecina te veze gaje ceo zivot jer vremenom te veze postanu neraskidive.Posle tog nevinog perioda dolazi onaj u kome se na neki nacin gleda kako ces proci kroz zivot.To je period osnovne skole u kome vec malo ozbiljnije gledas na svet oko sebe.Tada se po prvi put vidi kakav si prema knjizi i biras drustvo koje ti najvise odgovara.Za to vreme formiras svoju zainteresovanost prema stvarima koje te u podsvesti interesuju.Na red dolazi i srednja skola koja,ako si zeleo da je upises,tvoje afinitete prema stvarima koje volis izbacuje u prvi plan.U tom delu zivota dobijas jos nekolicinu prijatelja i bas oni cine taj period zanimljivim.Vreme koje provedes sa njima dopusta ti da upoznas ljude koje nisu samo iz kraja u kome zivis vec i iz drugih delova grada.Zajedno sa tim pruza ti se mogucnos da malo bolje istrazis neke delove istog u kojima jos nisi bio.Za sve one koji su na razne nacine zavrsili u srednjioj skoli u kojoj se nisu pronasli,drugu sansu predstavlja fakultet.Taj korak je jedan od najtezih.Pomocu njega treba da nadjes posao koji volis jer ces u suprotnom ceo zivot raditi posao koji ti nije po volji i koji ti ne lezi bas kako bi ti zeleo.Sve usputne stanice koje cine ljubavne veze,putovanja,bavljenje sportom guraju zivot iz osecaja monotonosti i daju mu razlicit smek.

Zivot je u sustini mac sa dve ostrice.Krivca za sve ono lepo i ruzno sto nam se u njemu desi treba traziti samo u samom sebi jer ga mi svojim karakterom i sposobnoscu cinimo takvim kakav jeste.

SrĐaN aRaMbAšIć

Legenda o ostrvu Topik

..... Želim da vam ispricam nesto što sam cuo dok sam bio na putu u Šri Lanki. Pre skoro hiljadu godina postojalo je jedno malo ostrvo između Azije i Australije. Na to ostrvce narodi su slali pobunjenike i ljude koji su činili teske zločine. Smatralo se da će ih tamo zadesiti najgora sudbina i da će se između sebe ubijati. Kada su to radili niko se nije dosetio jedne sitnice. Sta ce biti ako pokolj stane i svi se oni udruže? To se na kraju i desilo. Oko stotinak ljudi je podiglo ogromnu tvrdjavu i oko nje sagradili grad koji su nazvali Leha Takol. Grad je kako se prica ime dobio po čoveku koji ih je ujedinio. Kad su zavrsili gradnju krenuli su da spravljaju čamce i oružja. Sve su to radili u tajnosti kako Dipjatske kraljevske flote, koje su sa vremena na vreme dovozili nove zatvorenike, ne bi primetili njihov plan. Prilikom jednog iskrcavanja zatvorenika slaba Dipjatska flota je bila napadnuta i pomocu dobro skovanog plana bila totalno potucena. Dva broda koja su konfiskovali za dalje su korisceni kako bi pljackali obližnje zemlje i ostrva. Bilo je i gusarskih pohoda tako da je mnogo brodova koji su se susretali sa njima bivalo opljackani i potopljeni. Par tada njajacih zemalja su izrazile duboku zabrinutost jer su ljudi što zbog pohlepe što zbog pošteđenog života kretali sa njima. Nije proslo mnogo njihova flota je bila strah i trepet svima koji su se usidili da im prkose. Ipak kao i u svim velikim silama pa i tu je dolazilo do sukoba oko vlasti. Osetivši tu slabost koja je bila sve izraženija dvadeset okolnih zemalja se udruzilo i poslalo svoju vojsku. Priča se da je ta bitka trajala tacno 333 dana. Na kraju su bolje opremljene snge na celu sa Dipjatskom flotom odnele pobedu ali i doživele moralni poraz jer se vratilo tek nesto vise od trećine vojske. Od tada pa narednih nekoliko godina u tom delu sveta je kao kazna postojala samo smrtna. Posto tako nisu mogli doveka ljudi su oformili takozvane današnje zatvore gde su psihicki i fiziki maltretirali zatvorenike ....

SrĐaN aRaMbAšIć