EXIT festival, 2006
Ponovo smo ’polovne’ stigle u Novi Sad,posle sumanutog guranja u vozu. Pohitale smo odmah na trđavu jer ,iako koncert navodno počinje u deset, a svi znamo da uvek kasni htele smo da dođemo ranije,da se ’prijatno unervozimo’ i dočekamo koncert sa velikim nestpljenjem.
Dočekale smo. Na binu je izašao preplanuli mišićavi pedesetogodišnjak,kako svi vole da kažu za njega, pogledao nas, glasno poželeo dobro veče Srbiji i počeo.
Pevao je sve one hitove, hiljadu puta preslušane,koji uvek iznova bude osećanje euforije.
Ovaj put je ipak bilo drugačije. On je bio tu,pevao je a mi uživali.I verujem da se količina energije koju smo mu pružili osestila i da je baš zato ceo njegov nastup izgledao tako. On je skakao sa jednog kraja bine na drugi a mi zajedno sa njim u tim njegovim fantastičnim ritmovima.
Nakon bržih melodija kao što su ’White Wedding’ , ’Money,money’ , ’Dancing with myself’ , ’Flash for fantasy’ i slično usledilo je smirivanje. Uzeo je akustičnu gitaru i stao mirno ispred mikorofona.Već smo osetili, znali. Još pre nego što je počeo prvi ton pesme ’Sweet sixteen’ čulo se vrištanje, zviždanje i veliki aplauz. U tom je momentu zaista delovalo, bez obzira na sve ostale hitove,da smo svi tu zbog ove pesme. Nakon prve izgovorene reči nastao je tajac. Svi smo poslušno slušali ovu pesmu.Od mase emocija koje izaziva ova pesma u meni ,zbog energije drugih ljudi i pogleda moje sestre, zaista sam zanemela. Uhvatila sam je za ruku i podelila ovaj osećaj sa njom jer su reči bile suvišne,ovo je bilo dovoljno. Svi smo mi, zajedno sa njim proživeli tu pesmu, i nakon njenog zvršetka poklonili smo mu takav jednoglasni aplauz,bez vikanja,guže,vrištanja i slično. Baš kao onaj nakon koncerata klasične muzike ,kada je muzika ono što vodi raspoloženje,aplauz je odzvanjao dugo. A ja sam znala , kao većina tamo prisutnih, da smo uprvo doživeli najčudniji momenat u životu,jer je tako usklađen sklop emocija prisutnih na koncertu zaista redak i potpuno poseban.
Na video bimu kadrovi su uvek bili na njegovoj faci na kojoj se zaista videlo oduševljenje. Tokom celog koncerta je komunicirao sa publikom. To je ona retka,normalna interakcija koja se nije svodila samo na ’Serbia’,’Thank you’ i slično već na smislene rečenice i poruke.
Nakon ’Sweet Sixteen’ natavio je u dobro poznatom ritmu,koji je posle malopređašnjg iskustva izazivao još više euforije među nama. Svi smo zajedno skakali,vikali, pevali i jednostavno se osećali sjajno.
Na bis se vratio i otpevao još i ’Rebell Yell’ i za definitivan rastanak ’LA Woman’ koja je u tom trenutki značila samo jedno , rastanak.
Završilo se. Još neko vreme te noći energija tog koncerta je vodila moj duh. I sada,kad se setim i dok pišem izaziva najprijatnije emocije.
Ovaj koncert je definitivno označio EXIT 06 , ne samo za mene nego i prema zvaničnim podacima,bio je naposećeniji i najenergičniji. A mi koji smo bili tamo znamo i zašto. Ipak je to Billy fuckin’ Idol.
Ponovo smo ’polovne’ stigle u Novi Sad,posle sumanutog guranja u vozu. Pohitale smo odmah na trđavu jer ,iako koncert navodno počinje u deset, a svi znamo da uvek kasni htele smo da dođemo ranije,da se ’prijatno unervozimo’ i dočekamo koncert sa velikim nestpljenjem.
Dočekale smo. Na binu je izašao preplanuli mišićavi pedesetogodišnjak,kako svi vole da kažu za njega, pogledao nas, glasno poželeo dobro veče Srbiji i počeo.
Pevao je sve one hitove, hiljadu puta preslušane,koji uvek iznova bude osećanje euforije.
Ovaj put je ipak bilo drugačije. On je bio tu,pevao je a mi uživali.I verujem da se količina energije koju smo mu pružili osestila i da je baš zato ceo njegov nastup izgledao tako. On je skakao sa jednog kraja bine na drugi a mi zajedno sa njim u tim njegovim fantastičnim ritmovima.
Nakon bržih melodija kao što su ’White Wedding’ , ’Money,money’ , ’Dancing with myself’ , ’Flash for fantasy’ i slično usledilo je smirivanje. Uzeo je akustičnu gitaru i stao mirno ispred mikorofona.Već smo osetili, znali. Još pre nego što je počeo prvi ton pesme ’Sweet sixteen’ čulo se vrištanje, zviždanje i veliki aplauz. U tom je momentu zaista delovalo, bez obzira na sve ostale hitove,da smo svi tu zbog ove pesme. Nakon prve izgovorene reči nastao je tajac. Svi smo poslušno slušali ovu pesmu.Od mase emocija koje izaziva ova pesma u meni ,zbog energije drugih ljudi i pogleda moje sestre, zaista sam zanemela. Uhvatila sam je za ruku i podelila ovaj osećaj sa njom jer su reči bile suvišne,ovo je bilo dovoljno. Svi smo mi, zajedno sa njim proživeli tu pesmu, i nakon njenog zvršetka poklonili smo mu takav jednoglasni aplauz,bez vikanja,guže,vrištanja i slično. Baš kao onaj nakon koncerata klasične muzike ,kada je muzika ono što vodi raspoloženje,aplauz je odzvanjao dugo. A ja sam znala , kao većina tamo prisutnih, da smo uprvo doživeli najčudniji momenat u životu,jer je tako usklađen sklop emocija prisutnih na koncertu zaista redak i potpuno poseban.
Na video bimu kadrovi su uvek bili na njegovoj faci na kojoj se zaista videlo oduševljenje. Tokom celog koncerta je komunicirao sa publikom. To je ona retka,normalna interakcija koja se nije svodila samo na ’Serbia’,’Thank you’ i slično već na smislene rečenice i poruke.
Nakon ’Sweet Sixteen’ natavio je u dobro poznatom ritmu,koji je posle malopređašnjg iskustva izazivao još više euforije među nama. Svi smo zajedno skakali,vikali, pevali i jednostavno se osećali sjajno.
Na bis se vratio i otpevao još i ’Rebell Yell’ i za definitivan rastanak ’LA Woman’ koja je u tom trenutki značila samo jedno , rastanak.
Završilo se. Još neko vreme te noći energija tog koncerta je vodila moj duh. I sada,kad se setim i dok pišem izaziva najprijatnije emocije.
Ovaj koncert je definitivno označio EXIT 06 , ne samo za mene nego i prema zvaničnim podacima,bio je naposećeniji i najenergičniji. A mi koji smo bili tamo znamo i zašto. Ipak je to Billy fuckin’ Idol.
Ljiljana Đukić
