Robija

Čini mi se kao juce da je bilo, stojim ispred ogledala sa maminom haljinom, njenim šeširom i štikalama na sebi, i maštam o tome kako imam deset godina više. Sada je došao taj dan. Sada se od mene očekuje da budem ozbiljna i odgovorna, da radim i stvaram, da stajem na svoje noge... Jedini problem je u tome što se ja i dalje osećam kao mali devojčurak u maminim stvarima ispred ogledala.
Bila sam u selu pre neki dan i moje babe tamo su me pitale zašto se nisam udala, imam li verenika i kada ću decu da radjam. Pojam dece mi se u ovom momentu čini kao hiljadama milja daleko....u ostalom JA sam još uvek dete. A onda pomislim na sve te devojke- žene koje su u mojim godinama sva ta „očekivanja“ već ispunile. Našle su i verenika i udale se, izrodile decu.....i zarobile se! Ako sada rodim decu to znači da neću završiti fakultet, a ako ne završim fakultet biću večno zavisna od nekoga...u ovom slučaju muža verovatno....U ostalom sada osećam kao da je život tek ispred mene da treba toliko toga još da predjem i naučim da bi mogla to da prenesem na svoju decu jednog dana. A sada se bojim da ne bi imala šta da im dam. Ne bih mogla da podnesem da mi dan zavisi od nekog drugog, i da za svaki svoj pokret moram nekom drugom da odgovaram. Moj za sada glavni cilj jeste da budem samostalna i svoja, „sam svoj gazda“. Moj cilj je da budem slobodna.....

Lea Abinun